Najpoznatija komponenta Jugoslovenskih železnica, sada u sastavu preduzeća “Srbija voza”, saobraća od Beograda do Užica u petak, 29. novembra, na rođendan socijalističke Jugoslavije, i prvi put otvara svoj luksuzni vagon. Dvodnevna tura “Plavi voz” za Republiku Užice.
Inače, ovaj voz je u komercijalnoj upotrebi od 2005. godine i može se iznajmiti po pozamašnoj ceni, zavisno od toga kuda saobraća i koje usluge su dostupne onima koji žele da budu Tito 24 sata. Britanci su posebno slabi na vozove, udovoljava hirovima ovdašnjih bogataša koji žele da se tamo venčaju, slave rođendane ili godišnjice kompanije, a jedan japanski milijarder ga je iznajmio i odvezao u Crnu Goru i nazad u Beograd.
Kuća na točkovima
U salonu, sali za sastanke, stanu, Titovim i Jovankinim sobama, njegovoj kancelariji, stotinjak znatiželjnika raširilo se, uz zvuke rok muzike i poneku žurku – neko bi počeo da peva, drugi Prihvatite to svim srcem – evociraju uspomene na prošlost. Gledano u novom svjetlu, zemlja i život maskirani pod obojenim celofanom liberalnog kapitalizma tokom ropskih godina izgledali su kao ostvarenje raja na zemlji. Njegova oznaka je najpoznatiji putnik u ovom vozu, kojim je prešao više od 600.000 kilometara i koji mu je, uz čuvenog “galeba”, bio omiljeni vid prevoza. Možemo sami da izvučemo zaključke zašto kada smo u restoranu za stolom sa belim posuđem od najboljeg porcelana, vidimo crno-belu fotografiju jugoslovenskog maršala. Evo, ako mu se ne žuri, sigurno mu ništa ne fali. Mobilna kućica na točkovima, koja se sastoji od nekoliko vagona u zavisnosti od vrste putovanja i potreba glavnih putnika, danas se sastoji od sedam vagona, od kojih pet služe za putnike, a dva kao elektrane kako bi vozovi imali energetsku autonomiju.
Gluva soba
Šetnja kreće od prvog auta, a to je stambeni dio Josipa Broza – dva apartmana, svaki opremljen luksuznim kupatilom, prostorom za sjedenje, njegovom kancelarijom i gluhom sobom, koja kada se spuste prozori i danas postoji. nema dometa mobilnog telefona ili Wi-Fi mreže, što je jedina inovacija u originalnoj postavci ovog voza iz 1959. godine. Priča se da su njeni zidovi bili premazani finim mesinganim prahom koji je upijao zvuk, tako da sadržaj razgovora koji je Tito vodio unutra sa svojim kolegama ili svetskim državnicima – u voz je poveo šezdesetak ljudi – ostaje zauvek tajna. Pod Giovankine sobe i dalje je zadržao originalni vuneni tepih, zidovi su obloženi najfinijom kineskom svilom, a zavjese su kombinacija svile i satena. Slična je bila i Titova soba – delili su kupatilo – samo što su mu zavese bile sivo-maslinaste boje, što je valjda pristajalo glavnom komandantu. Čini se da su kreveti juče pripremljeni za najpoznatiji bračni par bivše Jugoslavije. Ovim vozom odvijao se poslednji put Josipa Broza Tita, a u maju 1980. godine kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima prevezen je Plavim vozom iz Ljubljane za Beograd.
U Titovom kabinetu
Bivši stražar Goran Kuzmanović u Titovoj kancelariji
Titova kancelarija je bila ista kao kad je on tamo živeo. Na stolu je bila teška kristalna pepeljara sa tompusom na njoj, koja ga je podsećala na njegov omiljeni porok i apsolutnu moć. Pozadi je jednostavna biblioteka, u kojoj se nalaze sabrana Lenjinova dela, nekoliko knjiga Oskara Daviča i Kleze, zbirka makedonskih pesama i neka sabrana Titova dela – on sve zna, pa mora da zna i da piše. U ormaru je bio sakriven i ogroman sef u kojem su se nalazili njegovi važni dokumenti, a na stolu je bio telefon, preteča današnjih mobilnih uređaja koji su mu omogućavali da preko radio veze u bilo kom trenutku kontaktira sa kim mu treba. Dok smo sedeli u Titovoj fotelji, pogled nam je pao na debelu knjigu utisaka ispisanu na svim jezicima sveta – dnevnik utisaka u kome su dominirale Titove ode.
“Došla sam, videla, uživala, pamtiću”, napisao je “Titov pionir”; za neke Indijance je putovanje Plavim vozom bilo “prekrasno iskustvo”; izvesna evanđelistkinja Eleana Balaban ostavila je svedočanstvo na engleskom da je ” ležao na Titovom krevetu” – gospođe su došle do kreveta gangstera i mrtvaca; neki Kozarčani se “sjećaju Tita i njegovog divnog života”, neki su tvrdili da je “znao za šta živi”; jedan od njegovih zabrinute mlade žene pitale su ga u očajanju “zašto nas je ostavio jadne”… Međutim, kroz veliki broj hvalospjeva, negodovanja i pozdrava, od strane nekih anonimnih “unutrašnjih neprijatelja” Titovog socijalističkog ja – vladajućeg poretka i sebe, koji je preuzeo sveukupnu situaciju, psujući velikog vođu “sto majki” u velikim likovima, ostavljajući za sobom neslaganje sa velikim vođom Markom.
Nije bilo nikog poput njega ko je prekjučer popio kafu i rakiju za stolom u muzejskom vozu. Utiske i osjećaje tri prijateljice – Snežane Kecman, Vesne Pavlović i Limunke Paunović – koje su sjedile u restoranu prikupila je ova druga:
– Ovde smo da vratimo sećanje na zemlju koju volimo, u kojoj smo bili mladi i srećni. Znam da svako vrijeme donosi nešto drugačije i da se ne možemo samo držati prošlosti, ali za nas je naša prošlost dobra.
Ova prošlost nema nikakve veze sa dvije mlade Japanke koje su bile tihe u najjednostavnijoj kočiji, ali su željele da je vide. Sakino Funaki, studentica srpskog jezika i njena prijateljica koja radi u ambasadi Japana u Srbiji, oboje su rekli da je to bilo izuzetno iskustvo.
Što se tiče Macieja i Elizabeth Dobrkarski, poljsko-srpskog para koji živi u Švedskoj, oni su želeli da se odmore od pravog švedskog socijalizma i vrate u virtuelni svet Jugoslavije. Kada su završili putovanje srpskom žurkom uz živu muziku u jednom zlatiborskom restoranu, oko jedanaest sati, taman kada se žurka zahuktala, moj dragi zet – drago mu što nije bio – rekao je:
Deda sa unukom
U stanu de Gaulle sagrađenom specijalno za slavnog francuskog državnika, u kojem se nikada nije našao, budući da je navodno bio školski drug Dražu Mihajloviču na Vojnoj akademiji, nalazimo najmlađeg putnika, osmogodišnjeg Aleksu Kovačevića. ovo putovanje njenog dede Dušana Jovanovića iz Starapazove. Raspad Jugoslavije je osetio na najbrutalniji način, jer je zbog rata devedesetih morao da pobegne u Srbiju iz Sremskih Laza kod Vinkovaca.
Dušan Jovanović i njegov unuk Aleks u svom stanu u De Golu
– Tako sam nostalgičan, kako i ne bih bio. Neki se možda neće složiti, ali Jugoslavija je, barem meni, nešto što se više nikada neće ponoviti. Svojim unucima pričam o toj divnoj zemlji – rekao je Tusen.
Iza Degolovljevog stana nalazi se Kraljičin apartman u kojem je boravila kraljica Elizabeta II tokom svoje posjete Jugoslaviji u oktobru 1972. godine i gdje radoznali putnici sada odmaraju u njenom krevetu.
Goran Kuzmanović je bio pripadnik Gardijske brigade sredinom 80-ih godina prošlog vijeka, dok je služio u JNA, u sklopu svojih svakodnevnih obaveza, morao je da čuva i stražu u Plavom vozu, koji se tada nalazio u hangaru. čak ni ne vidim. Sada je počeo mirno da gleda na ono što je spasio prije trideset godina.
– Hteo sam da vidim kako je, a kada sam čuo za ovo putovanje, nisam mnogo razmišljao o tome – rekao je Goran.
Dobrodošli u Urize
Voz je sa Železničke stanice Topčide krenuo za samo jednu sekundu i stigao u Užice posle više od tri sata putovanja bez ikakvih zadržavanja i zaustavljanja. Čuo da dolazi, pa se ceo svet okupio na peronu da gleda Plavi voz, uključujući Milosava Karajića i Dragana Čavića, koji su u Užice stigli 1979. Živi svedok, Tito je ovim vozom krenuo za Užice. Predavanje u Kardiniachi. Prvi je pripravnik na teretnom terminalu, a drugi je direktor iste transportne kompanije. Jasno se sećaju trenutka kada je muzika prestala, obezbeđenje je istrčalo, iza njih se otvorio šleper i izašlo vozilo pratnje, svedoči Dragan:
– Prođe pored mene i mogu ga pomilovati po glavi. Kad sam čuo da danas dolazi voz, rekao sam sebi: Ideš ga opet vidjeti.
Voz je stajao na užičkoj železničkoj stanici do subote kasno popodne pre povratka za Beograd. Sudeći po uzbuđenju njegovog prvog putovanja, više neće ostati u slijepoj ulici. Ova zabava, uz prateće sadržaje, putnike košta pedesetak eura, što je ništa u poređenju sa činjenicom da ćete sutra moći da se pohvalite kako ste pili kafu u bonton salonu Plavog voza ili je držali u ruci. Poziv iz telefonske slušalice zadrhtao je Titov komunistički stan. Primio je poziv od najuticajnije osobe na svetu… A maršalove hladne plave oči pucale su u tebe sa nekih slika, a njegove usne kao da izgovaraju prekor: “Ti majko božja u Jugoslaviji, imperijalističko, za mene šta si imaš i sada si u mom vozu.”
Plavi voz posljednjeg crvenog cara.
značka
Vagone Plavog voza proizvele su fabrika “Goša” u Smederevskoj Palanci i fabrika “Boris Kidrič” u Mariboru i krenule na prugu 1959. godine. Na ruti kojom putuje postoji posebno obezbeđenje – ispred njega je obično još jedna formacija koja uključuje milicionere i trupe.
Unutrašnjost je izrađena od mahagonija, kruške i oraha i bogato je ukrašena, a svuda je isklesan grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, čak i na dnu kristalne pepeljare na radnom stolu u Titovoj kancelariji. Mogao je da se kreće brzinom od 140 kilometara na sat, a sve lokomotive koje su ga vukle su zadržane. Neki su i danas u funkciji, neki više nisu u najboljem stanju, a tri su izložena kao muzejski eksponati u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Voz je “parkiran” 1989. godine, a vratio se na šine prije petnaestak godina kada je počeo da se iznajmljuje, a sada ga obični ljudi mogu voziti na turnejama.
